Душан Ј. Ђоновић (1920–1995) је један од представника српске интелигенције у емиграцији након Другог свјетског рата и један од оних људи чије дјеловање је оставило трага у националној историји. Нажалост, деценије систематског, изузетно марљивог и прецизног рада комунистичке пропаганде, избрисале су из историје све трагове који нису слиједили идеолошки пут Комунистичке партије Југославије.
     Као сљедбеника незваничног тока новије историје југословенских народа, након диоба и сеоба, пут га одводи далеко од отаџбине. Упркос томе, мисија очувања српског националног бића обиљежила је сав његов живот. То се огледа и у његовој личној библиотеци у којој су своје мјесто нашле књиге бројних наших аутора који су дијелили исту судбину апатрида. Записи и посвете на књигама, као и писма и поруке које су у њима остале, свједоче о мисији духовног пијемонта, не само српског, већ свих југословенских народа. Своју улогу у томе имала је и библиотека у којој су остали сачувани материјални трагови те идеје. Са свих страна расијања књиге су стизале Душану Ђоновићу као стручњаку за књигу, било као претплатнику, било као поклон или уз куртоазно писмо с поздравима у којем се као узгред спомене да књиге „koštaju 6 dolara, ako imate pošaljite.“ Као уредник Резолуција Уједињених нација, библиотекар, а потом директор правних библиотека на два америчка колеџа и надасве пасионирани библиофил – оставио је за собом збирку књига изузетне вриједности коју је, као легат, завјештао Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске. То је заправо породична библиотека коју је Душан наслиједио од оца Јована Ђоновића, о чему свједоче посвете упућене Јовану, његови аутографи, као и записи, маргиналије и други трагови читања који су на књигама остали.
     Животни пут предака оставио је трага у његовом приватном и професионалном животу, али и у збирци коју је завјештао Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске. У њој проналазимо велики број дјела српске интелигенције у емиграцији која су објављена након Другог свјетског рата, на српском језику и искључиво ван граница бивше Југославије. Ова литература, која представља драгоцјеност из аспекта израде српске ретроспективне библиографије, уједно је и драгоцјено свједочанство о дјеловању српске интелигенције у емиграцији и животима њених представника. По ријечима Маријане Матовић „оно што је у протеклих осам векова заједничко свим видовима задужбинарства“, а што је посебно примјењиво на случај нашег легатора, „јесте чврста духовна повезаност задужбинара са народом коме припадају.“  Та болна повезаност и парадоксална припадност политичких емиграната отаџбини, која их се званично одрекла, само је још више јачала њихову духовну везу с језгром српског националног бића – што је дјелом нашег легатора Душана Ј. Ђоновића и посвједочено.
Збирка коју је оставио Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске садржи више од 4.000 публикација и поред капиталних дјела из области права из XVII, XVIII и XIX вијека, писаних на неколико језика, садржи и српске правне часописе од којих издвајамо Бранич и Правник из друге половине XIX вијека.
Статус старе књиге као културног добра, по важећем Закону о културним добрима  има више од стотину књига из ове збирке.  Настарија међу њима је из 1558. године.
     Треба напоменути да је велики дио старих књига из ове збирке у неочекивано добром стању. Разлог је вјероватно примијењено искуство које је Душан Ј. Ђоновић стекао у Библиотеци за међународно право Правног факултета њујоршког универзитета гдје је од јесени 1965. до прољећа 1970. радио као асистент-куратор.  Видљиво је оно и у начину повезивања, односно преповезивања савремених књига које су за њега имале посебну вриједност. Ту су, на првом мјесту, дјела Слободана Јовановића, увезивана у кожу или платно, са златотиском на хрпту и мраморираним предлистовима и унутрашњим странама коричних листова. Часописи Правник и Бранич увезани су у полукожу. Годишњица Николе Чупића открива страственог колекционара који је, када није могао да набави поједине бројеве (у питању је неколико бројева), набављао страницу по страницу текста које су му факсом стизале (судећи по печатима на факсимилима страница из Библиотеке САНУ) на други крај свијета.
     Поред повеза који имају несумљиву естетску вриједност која упућује на то које књиге су представљале праву драгоцјеност Душану Ј. Ђоновићу, постоји и једна група књига чији повези су искључиво куративне природе, и то превентивне. У питању је литература коју су југословенски политички емигранти након Другог свјетског рата објавили на српском језику искључиво ван граница отаџбине и која је потенцијално значајна из аспекта превредновања новије националне историје и књижевне историографије. Све ове књиге повезанe су једнообразно. Испод оригиналне насловне стране стављeн је картон, a изнад прозирни пластични омот, чиме је брошираним издањима, неријетко штампаним на изузетно киселом папиру, знатно продужен вијек трајања. Ове књиге из легата представљају праву ријеткост. Према Закону о библиотечкој дјелатности, као међуратна емигрантска издања имају статус ријетке књиге  и вриједност културног добра од изузетног значаја.
    Старе и ријетке књиге из Легата Душана Ј. Ђоновића, као и живот и дјело Јована Ђоновића у контексту критеријума за одређивање културног добра од изузетног значаја, чине ову збирку драгоцјеном.